Министар пољопривреде и заштите животне средине проф. др Снежана Богосављевић Бошковић представила је у Народној Скупштини Републике Србије четири предлога закона. Два предлога су потпуно нови закони у нашем систему, док су друга два предлога ратификације међународних уговора.

Министар Богосављевић Бошковић образлажући Предлог Закона о заштити и одрживом коришћењу рибљег фонда је истакла да је ранији Закон о заштити и одрживом коришћењу рибљег фонда, ступио на снагу 23. маја 2009. године. Међутим, у току његове примене уочени су одређени проблеми и недостаци у одређеним решењима које је овај закон понудио. Основни циљ у доношењу новог Закона о заштити и одрживом коришћењу рибљег фонда је да се област заштите и одрживог коришћења рибљег фонда уреди на квалитетнији начин, да се побољша и унапреди постојеће стање.

Неки од недостатака који су уочени у претходном периоду, а који се директно или индиректно тичу начина на који је регулисана ова област у нашој земљи јесу:
–    одсуство сарадње свих заинтересованих страна (заштите природе, хидрограђевински сектор, електроенергетски сектор, шумарство и пољопривреда) у условима вишенаменског коришћења водених ресурса што је довело до изолованог управљања са негативним утицајима по рибљи фонд;
–    недовољна транспарентост коришћења средстава од дозвола за привредни и рекреативни риболов и неадекватан систем контроле тих средстава;
–    постојећи социо – економски услови у односу на утврђивање цена у области рекреативног и привредног риболова;
–    проблеми у вези броја издатих дозвола за рекреативни риболов у односу на капацитет риболовних вода;
–    непрецизност дефинисања основних појмова услед којих је било отежано водити прекршајне поступке;
–    недовољан стручни капацитет корисника рибарских подручја;
–    неповољна материјално – техничка опремљеност корисника рибарских подручја;
–    одсуство сарадње међу корисницима рибарских подручја;
–    непостојање механизама комуникације са учесницима у делатности (привредним рибарима и рекреативним риболовцима) ради обезбеђења њиховог учешћа у креирању и имплементацији политике и њене примене у области заштите и одрживог коришћења рибљег фонда.
–    немогућност Министарства да утиче на висину трошкова дозволе за привредни риболов, имајући у виду да по важећим законским решењима Корисник самостално, без обавезе да прибави сагласност ресорног министарства одређује висину трошкова ове дозволе;
–    непостојање одредаба закона које уређују област која се односи на изузимање појединих вода из рибарских подручја

Наиме, важећи Закон о заштити и одрживом коришћењу рибљег фонда не обезбеђује контролу у систему коришћења рибљег фонда као компоненте биолошке разноврсности Републике Србије, регулисаност улоге појединих субјеката у делатности који је довео до неуравнотежености између степена коришћења рибе као природног ресурса и економског развоја који настаје. Такође, непримењивање начела ефикасности и одрживог коришћења обновљивих природних ресурса, неадекватног планирања коришћења рибљег фонда и одсуство контроле и праћења стопе риболова доводи у опасност обновљивост рибљег фонда као природног ресурса. Поред тога, напредак у концепту заштите природе, тј. природних ресурса сам по себи, без недостатка и дисхармоније са другим законима који регулише делатност коришћења рибе као ресурса, као и међународне обавезе на заштити природе које је држава преузела указују на потребу доношења новог закона који би тај однос ефикасније регулисао.

Досадашњи економски и неекономски интереси и разлози диктирали су услове и начин експлоатације природних ресурса и добара, без урачунавања директних или индиректних утицаја на животну средину. Даље коришћење природних ресурса и добара и измене просторног оквира, могући су само под условом сталне научно засноване контроле. Тај вид контроле коришћења природних ресурса и добара један је од основних задатака у заштити животне средине. Управљање природним ресурсима и добрима и заштита животне средине је захтев и потреба човека и његов однос према природи. Такав однос обезбеђује потребну хармонију између човека и његових активности с једне стране и очување природе и њених вредности са друге стране.

Због свега наведеног указала се потреба да се одређена питања прецизније дефинишу и регулишу на адекватан начин. Потреба за одрживим управљањем природним ресурсима обавезује у овом тренутку на доношење нових прописа којима се уређује њихова заштита и коришћење, а посебно у делу који обухвата коришћење рибе као обновљивог природног ресурса.

Предложеним законским решењем се унапређује систем управљања рибљим фондом који обухвата заштиту и одрживо коришћење рибљег фонда као добра од општег интереса у складу са принципом одрживог коришћења.

Предлог закона уважава до сада достигнути степен демократског и техничко-технолошког развоја, различитости и специфичности простора Републике Србије и на целовит начин регулише улов, заштиту и промет риба и осталих животиња које живе у води. Одредбе овог закона односе се на риболовне воде. Риба у риболовним водама Републике Србије је природни ресурс и као такав је државна својина, осим рибе у рибњацима, полурибњацима, кавезима у риболовној води и ограђеним или преграђеним деловима риболовне воде за гајење риба, која је својина власника објекта за гајење рибе.

У Предлог закона уграђена су досадашња искуства, допуњена су и побољшана законодавна решења. Предлогом закона који је данас пред вама, даме и господо  постижу се следећи циљеви:
–    подигнут је квалитет Програма управљања рибарским подручјем;
–    подигнут је ниво стручности у чувању рибарског подручја;
–    подигнут је ниво стручности у управљању рибарским подручјем;
–    подигнут је квалитет извештаја о коришћењу рибарског подручја;
–    квалитетније је дефинисан извор финансирања заштите и одрживог коришћења рибљег фонда, као и увођење посебних рачуна за средства од издатих дозвола у циљу контроле наменског трошења средстава;
–    дефинисани су услови за изузимање риболовних вода из рибарског подручја;
–    прецизније и квалитетније су дефинисани услови за уступање рибарског подручја;
–    квалитетније и прецизније је дефинисан начин вршења надзора у вршењу поверених послова од стране АП Војводине;
–    уведени су нови потенцијални субјекти за доделу рибарских подручја;
–    уведен је мониторинг квалитативног састава и узрасне структуре рибљег фонда у циљу праћења ефеката Програма управљања на заштиту и одрживо коришћење рибљег фонда;
–    уведена је обавезна сагласност и контрола вредности дозвола које нису биле обухваћене постојећим законским одредбама: дозволе за привредни риболов, као и дозволе за рекреативни риболов: дозволе за заштићена подручја, дневне и вишедневне дозволе;
–    уведена је посебна дозвола за рекреативни риболов за рибарска подручја у границама заштићеног подручја;
–    прописано је усклађивање Програма управљања рибарским подручјем са др прописима којима се уређује заштита природе;
–    прописана је обавеза дефинисања посебних станишта на риболовним водама као места од значаја за мрест и др биолошке потребе риба (зимовање, раст, исхрана, миграција риба) у којима се забрањује сваки вид риболова и др активности;
–    детаљније је прописано разграничење у продаји дозвола између корисника кроз дефинисање јединица локакне самоуправе у Уговорима о уступању РП;
–    квалитетније су дефинисана права, дужности и овлашћења инспектора у вршењу надзора над радом корисника рибарских подручја;
–    извршене су измене законских одредби које дефинишу казне за прекршаје и привредне преступе, у смислу повећања висине новчаних казни као важне мере у заштити и одрживом коришћењу рибљег фонда;

Поред свега наведеног, овим законским предлогом су утврђене и разграничене надлежности органа Републике и аутономне покрајине које се односе на: уступање рибарских подручја на коришћење, давање сагласности на програме управљања, утврђивање и расподелу накнаде за уступање и коришћење рибарског подручја, као и накнаде за издавање дозвола за привредни и рекреативни риболов. Предложеним решењима у овом закону обезбеђује се одговорност свих горе наведених субјеката за заштиту и одрживо коришћење рибљег фонда као обновљивог природног ресурса, с једне стране и надлежних органа Републике, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе, с друге стране.

Министар Богосављевић Бошковић је на крају нагласила и да за спровођење овог закона нису потребна додатна средства из буџета Републике Србије. Доношење овог закона неће изазвати повећање трошкова у буџету Републике. Спровођење закона неће узроковати повећање броја запослених и набавку нове опреме. Повећање послова односи се на доношење подзаконских аката која произилазе из закона у периоду од годину дана након доношења закона што ће се сврстати у дужности високостручних службеника надлежног Министарства.

Послови које у складу са Законом обављају корисници рибарских подручја и управљачи заштићених подручја који су прогласили рибарско подручје у оквиру граница заштићеног подручја, финансирају се од средстава остварених издавањем дозвола за рекреативни и привредни риболов.

Дозволите ми да још једном нагласим да рибљи фонд Републике Србије, представља значајан природни ресурс те као такав заслужује да се максимално чува и штити, и да у односима који настају приликом коришћења риболовних вода тај интерес буде приоритетан, изјавила је Богосављевић Бошковић.

У том смислу овај предлог закона представља напредак, пре свега јер на целовит начин уређује систем управљања рибљим фондом у складу са принципом одрживог коришћења. Тиме се испуњавају и захтеви Европске уније и начела која произилазе из ратификованих међународних уговора у области заштите биодиверзитета: Конвенције о биолошкој разноврсности, Конвенције о међународној трговини угроженим врстама дивље флоре и фауне, Конвенције о очувању европске дивље флоре и фауне и природних станишта, Закона о потврђивању конвенције о очувању миграторних врста дивљих животиња, као и ратификованих споразума у области рибарства.

Други предлог закона о који је министар образлагао је Предлог Закона о финансирању и обезбеђењу финансирања пољопривредне производње или како је у јавности познатији Закон о преджетвеном финансирању. Усвајањем овог  предлога закона наша земља постаје прва земља у региону и једна од ретких у свету која добија потпуно заокружен систем финансирања пољопривредне производње. Министарство је на изради овог закона радило скоро три године и верујемо да смо сачинили квалитетан законски предлог, који ће олакшати финансирање у области пољопривреде.

Овај предлог закона је резултат пројекта реализованог у сарадњи са Европском банком за обнову и развој  (EBRD), а цео пројекат укључује и успостављање свих пратећих механизама, потребних за имплементацију овог закона.

Током израде нацрта овог акта, Министарство је у сарадњи са EBRD организовало две конференције (фебруара 2012. год. и фебруара 2013. год.), на којима је јавности представљена идеја увођења система преджетвеног финансирања, а на којима су учествовали представници банкарског сектора, осигуравајућих друштава, произвођача и прерађивача. Након ових састанака добијене су корисне сугестије, примедбе и коментари од свих заинтересованих страна, те је као коначан резултат током ове године припремљен Нацрт Закона о финансирању и обезбеђењу финансирања пољопривредне производње.

Доношењем овог закона ствара се могућност за успостављање тзв. система преджетвеног финансирања у Републици Србији, што представља систем који би примарним пољопривредним произвођачима олакшао приступ изворима финансирања у тренутку када имају највећу потребу за финансијским средствима, односно пред сетву ратарских култура.

Пројекат увођења система преджетвеног финансирања успешно је имплементиран до сада у Бразилу, а у фази имплементације је у Украјини и Русији. Србија би била прва земља у овом делу Европе која би имплементирала овај начин финансирања примарних пољопривредних произвођача и верујемо да ће успешно заживети и у Србији, на начин како је заживео и у Бразилу, где је овакав начин финансирања постао доминантан у пољопривреди.

Новина коју нуди овај законски предлог јесте увођење новог елемента у кредитни, односно уговорни аранжман, а то је коришћење залоге на будућим пољопривредним производима, односно залоге на будућем роду као средству обезбеђења. На овај начин, произвођач као средство обезбеђења своје позајмице користи залогу на будућем роду, што му олакшава приступ финансијским средствима, јер се за финансирање његове производње не захтева обавезна хипотека, што је често препрека код приступа финансијским средствима.

Залога као инструмент обезбеђења наплате потраживања регулисана је Законом о заложном праву на покретним стварима уписаним у регистар, међутим новина коју овај предлог закона доноси јесте увођење новог облика залоге, а то је будућа пољопривредна производња. На тај начин, пољопривредни произвођач код банке или прерађивача добија финансијска средства за финансирање пољопривредне производње, а та средства су обезбеђена будућим родом на његовом месту производње. Уколико након жетве/бербе, из било којих разлога, није у могућности да врати позајмљена средства, активира се залога на будућем роду и зајмодавац, односно залогопримац, постаје власник резултата производње, чиме наплаћује своје потраживање. Важно је напоменути да је ова врста залоге привременог карактера, односно постоји ограничено трајање залоге, и то до краја календарске године у којој се обавља жетва, односно берба, а што је прецизирано уговором. Залога, наравно, престаје да важи исплатом обавезе на начин како је уговором прецизирано и брише се из Регистра.

Важан елемент овог закона управо је Уговор о финансирању пољопривредне производње, који садржи све неопходне елементе за дефинисање права и обавеза обеју уговорних страна, између осталог и залогу на будућем роду. Уговор о финансирању пољопривредне производње уписује се у Регистар уговора о финансирању, што ће омогућити проверу да ли је одређена парцела оптерећена обавезом, односно пољопривредна производња на тој парцели. Оно што је битно, а што овај законски предлог нуди као могућност, јесте дефинисање обавезе у новчаном или робном облику, као и могућност њиховог превођења из једне у другу, што се дефинише Уговором о финансирању. Регистар уговора о финансирању ће водити Агенција за привредне регистре, а његово успостављање ће финансирати EBRD. Такође, ова финансијска организација ће подржати и промоцију увођења новог система, као и обуку учесника у систему.

Очекујемо да ће учесници у систему преджетвеног финансирања бити пре свега примарни пољопривредни произвођачи као залогодавци, док ће се као залогопримци углавном појављивати банке и прерађивачи у области биљне производње. Посебно наглашавам биљну производњу, с обзиром да овај закон покрива само биљну производњу због постојеће могућности успостављања овог система у овој области, али се надамо да ће се у будућности, са успешним развојем система преджетвеног финансирања, створити услови за увођење овог система финансирања и у област сточарске производње.

Министар Богосављевић Бошковић посебно је нагласила да је и до сада постојао сличан уговорни однос између прерађивача, тј. откупљивача с једне стране и примарних пољопривредних произвођача, с друге стране. Реч је о такозваним уговорима „на зелено“, где су на основу уговорене производње примарни произвођачи од прерађивача добијали инпуте за пољопривредну производњу изражене кроз паритет за финални производ. Овакав начин финансирања је доказ да овај систем има услове да функционише, а Закон о финансирању и обезбеђењу финансирања пољопривредне производње ће само поставити у правни оквир овакву врсту односа. Такође, овај законски предлог у систем уводи и банке као нове учеснике, што ствара услове за проширење понуде банкарских производа и лакшу доступност банкарских кредита примарним произвођачима.

Предлог закона не захтева обавезно осигурање пољопривредне производње, што је, морам признати, била и наша дилема приликом израде закона. Међутим, не желећи да сужавамо правне могућности за коришћење овог финансијског инструмента захтевом за обавезно осигурање усева и плодова од штете, водили смо се очекивањем да ће тржиште само наметнути овакав захтев, а што остаје као могућност договора две уговорне стране.

Министарство је упознато са проблемом финансирања пољопривредне производње, нарочито ако се има у виду сезонски циклус ове производње и потреба да се у једном тренутку изврши једнократно финансирање целокупног производног циклуса, што представља велико улагање за произвођача, а често и ограничавајући елемент за евентуално проширење производње. Доношењем овог закона и успостављањем система преджетвеног финансирања превазишло би се ово ограничење, што би створило услове за проширење и унапређење производње, а што би за резултат имало повећање обима производње и приноса.

Такође, у складу са ограниченим буџетским средствима, потребно је нагласити да усвајање овог законског предлога не захтева додатна буџетска средства, а с обзиром да је велики број учесника у пољопривредној производњи, као и укључене институције, исказао интересовање за овај законски предлог, верујем да ће овај систем заживети у нашој пољопривреди и допринети њеном даљем развоју чиме ће се створити реални услови да наша пољопривреда постане стварна развојна грана наше привреде.

Предлог Закона о потврђивању Протокола о заштити од поплава уз оквирни споразум о сливу реке Саве  је следећи предлог закона који је образлаган. Овај законски предлог предложило је Министарство спољних послова на основу материјала који је припремило Министарство пољопривреде и заштите животне средине, односно Републичка дирекција за воде као орган у саставу Министарства.

Као што смо недавно имали прилике да видимо, бујице, поплаве, заштита од вода не познају државне границе. Као болна потврда овога дошле су нам овогодишње катастрофалне поплаве које су погодиле све земље у региону. Ова дешавања су нас све подсетила да морамо блиско да сарађујемо када је реч о природним непогодама. Један од таквих видова сарадње јесте управо сарадња држава у сливу реке Саве. Оквирни споразум о сливу реке Саве је потписан од стране држава у сливу реке Саве 3. децембра 2002. године. Споразум који је ступио на снагу 29. децембра 2004. године обезбеђује принципе и механизме за регионалну сарадњу. Наша држава је 2004. године постала држава Страна Оквирног споразума. У складу са одредбама овог споразума  државе су се обавезале да ће сачинити протоколе којима ће се уредити посебна питања која се односе на слив реке Саве, и то: прекограничне утицаје у сливу реке Саве; ванредне ситуације, заштиту од поплава и спречавање загађења вода проузрокованог пловидбом.

Протокол о заштити од поплава је потписан 1. јуна 2010. године. Протокол уређује питања одрживе заштите од поплава у сливу реке Саве, насталих услед природних појава као што су велике воде река и бујица и баријере формиране нагомилавањем ледених санти и вештачких утицаја као што су испуштање воде из акумулација и ретензија, проузрковано рушењем брана или неодговарајућим управљањем, промене у сливу, речним коритима и инундацијама са циљем спречавања или ограничавања опасности и смањивања или отклањања негативних последица од поплава.

Предмет протокола је детаљније уређивање питања, која се односе пре свега на утврђивање заједничких циљева, критеријума и мера заштите од поплава у сливу реке Саве  везано за превенцију, обавештавање, мере одговора, остваривање сарадње, размену информација и друго.

Спровођење протокола ће допринети унапређењу заштите од штетног дејства вода на регионалном и националном плану. Протоколом се ствара основ за управљање ризиком од поплава који се мора обезбедити на нивоу слива реке Саве, што је у сагласности са модерним принципима и законодавством Европске уније, посебно са  Директивом 2007/60/ЕЗ о процени и управљању ризицима од поплава и Акционим програмом за одрживу заштиту од поплава на сливу реке Дунав.

Обавезе из Протокола утицаће на обавезе страна да предузимају мере на националном плану које се односе на развој законске регулативе, успостављање административних, финансијских и техничких мера за одрживу одбрану од поплава, као и спремност на реаговање при ванредним ситуацијама одбране од поплава. Ово се пре свега односи на обавезе органа власти и носиоца активности, у циљу успостављања превентивних мера, мера приправности и одговора у случају поплава.

Значај добре регионалне сарадње постао је видљивији и током овогодишњих катастрофалних мајских поплава које су посебно погодиле слив реке Саве и током којих је успостављена комуникација са институцијама надлежним за одбрану од поплава узводних држава.

Не чекајући формално ступање на снагу Протокола, Република Србија је учествовала у свим активностима Међународне комисије за слив реке Саве, а које се односе на почетак израде Плана управљања ризиком од поплава за слив реке Саве, развој система прогнозе, упозоравања и узбуњивања на појаву поплава у сливу реке Саве и развој платформе за размену информација значајних за одбрану од поплава. Такође, сматрамо за успех заједничку припрему предлога пројекта „Унапређење заједничких активности на управљању поплавама у сливу реке Саве” чија реализација је започела октобра ове године а пројекат финансира Инвестициони оквир за Западни Балкан.

За водопривреду Републике Србије, најнизводније државе у сливу реке Саве, од великог значаја је доношење закона о потврђивању Протокола о заштити од поплава уз Оквирни споразум о сливу реке Саве, нарочито после искустава са катастрофалним поплавама из маја месеца ове године.

И на крају, последњи предлог закона који образлажемо у овом представљању је Закон о потврђивању другог амандмана на уговор о сарадњи између Савезне владе Савезне Републике Југославије  и Европске организације за експлоатацију метеоролошких сателита (EUMETSAT)