Поставили смо дугорочне, али и три краткорочна циља које ћемо остварити у наредних сто дана. Практично смо већ на пола пута у ономе што смо у јавности изнели као приоритете. Министарство пољопривреде не бави се само пољопривредом у смислу ратарства, сточарства и тако даље већ и бригом о шумама, води, али храни. Све што је на тржишту, од меса, млека и других намирница, мање-више је у нашој надлежности. Због тога је један од та три циља транспарентније и поштеније декларисање хране и то ће грађани Србије убрзо моћи да виде, каже у разговору за „Политику” Драган Гламочић, универзитетски професор и министар пољопривреде у другом мандату – први пут кратко од септембра 2013. до априла 2014. Последњих годину дана, до избора на ову функцију, био је и саветник председника Србије.
Поједини медији констатују да сте свој мандат започели прилично жустро. Ипак, уочи избора нове владе коментари неких удружења били су да је српској пољопривреди потребан мађионичар – а не министар. Шта вам овакве изјаве указују?
То говори да су људи већ постали свесни тежине у којој се нашла пољопривреда и да постоји непоуздање да ли је неке проблеме уопште и могуће решити. Волим изазове, успео сам да окупим тим заиста компетентних људи са искуством који су радили у систему и дубоко верујем да ће добра организација дати ефекат.
Рекли сте и да се аграрна политика неће креирати на улици, да имамо велики буџет, али да субвенције не дају увек најбоље резултате. Где се то највише примећује?
Окупићемо најкомпетентније људе у овом сектору и представнике удружења пољопривредника и доћи ћемо до најбољег решења. Али свима треба да буде јасно да ће се политика расподеле новца из буџета базирати на оствареним резултатима и анализи тржишта. Јер шта се нама десило? Они који нису изашли на улице нису добили практично ништа. И сада имамо ситуацију да у сектору свињарства немамо довољно меса за своје потребе. Тако смо прошле године увезли 500.000 прасади, више од 50.000 тона. А фонд крмача не да није остао на истом нивоу, већ је и пао. Потребно је да усмеримо аграрну политику у оном смеру који ће обезбедити прехрамбени суверенитет, сигурност државе, односно наших грађана.
Да ли ово подразумева оштре резове?
Не, ово не значи да ћемо сад направити велики заокрет и да ће људи остати без неких подстицаја. Али један део новца морамо да ослободимо за оне људе који су млађи, који желе да остану да живе на селу и набаве опрему. Јер без најсавременије опреме, објеката и животиња које су најпродуктивније наша пољопривреда неће бити конкурентна ни у региону. Често чујем коментаре да сам противник ратара, пошто сам сточар. Покушавам да ситуацију сагледавам реално. Не треба сметнути с ума да је европска заједничка политика настала 1962. године и да је Европа потпуно друге мере примењивала од тада па све до 1992, када је креирала своју будућност и док није постала самодовољна у сектору производње хране. Ми се у појединим гранама сад налазимо где је Европа била на почетку, и то конкретно у сектору свињарства. Они су чак у то време ограничавали цену. Ми то нећемо радити, али ћемо се бавити инвестирањем у треће гране.
До неких измена у политици подстицаја ће ипак доћи?
Пољопривредници неће остати без субвенција и основних подстицаја за биљну производњу. Када је реч о другим регресима који су актуелни, они ће бити предмет дискусије. О томе управо разговарамо с представницима финансија јер буџет за пољопривреду није мали и морају се знати ефекти давања. Рецимо, тренутно нема разлога да стимулишемо набавку јуница за производњу млека док не решимо откуп, али има разлога да инвестирамо у свињарство, док у живинарству морамо да решимо извоз, тако да су то горућа питања и на томе радимо.
Критиковали сте Управу за аграрна плаћања посебно због кашњења и динамике исплате подстицаја.
Јесам кренуо оштро, изнео сам егзактне податке. Не занима ме да ли је неко дошао са неком препоруком или у мандату неког бившег министра. Сви који буду радили ће имати место, а ефикасност ће бити праћена искључиво преко објективних показатеља. Овде је најбољи показатељ реализација подстицаја.
Рекли сте у априлу да 14 одсто реализације подстицаја апсолутно није довољно.
Могу да кажем да смо од тада реализовали више од 30 процената субвенција. Практично, више је урађено за три недеље него за четири месеца. Биће испоштовано све што је договорено. Дакле, нисам мађионичар али многи проблеми ће бити решени.
Број људи који ради на плаћањима у управи је ограничен али су они уже специјализовани. Једни раде само премије за млеко, други нешто друго, па када се распише конкретан јавни позив практично је ангажована само десетина запослених. И зато су нам се десила огромна кашњења у обради захтева. Максимално ће бити убрзана исплата, али не треба очекивати да ће све преко ноћи бити исправљено јер није могуће ни због неких техничких ствари. Предстоји нам сигурно годину дана да то све објединимо.
Е-аграр је несумњиво користан, али се некако стиче утисак да су проблеми са кашњењем почели откад је платформа уведена.
Е-аграр је одлична ствар. Али од почетка сам био мишљења да не може да се уведе за два-три месеца и без озбиљног и дуготрајног тестирања, поготово када имате више од 400.000 корисника. Да не причамо о томе како треба да је користе људи у селима који имају 60–70 година. Та наша популација је стара и недовољно технолошки образована. Лично сам преко „Фејсбука” комуницирао са пољопривредницима. Добио сам на хиљаде порука и првих десетак дана одговорио сам на све. Убудуће ће све оне бити прослеђене служби која ће се тиме бавити. Суштина је да сам мање-више уочио који су то горући проблеми с исплатама.
Шта је оно на шта пољопривредници могу да рачунају следеће године?
Већ за неколико недеља ћемо изаћи с календаром конкурса до краја године, а следеће године ће бити објављен на самом почетку. Истина је да смо због свих ранијих дешавања и притисака имали и нека нереална обећања. ММФ је ово приметио и ограничио нам је буџет за пољопривреду тако да у наредне три године неће моћи да буде увећања. Да будемо сасвим реални, тренутно је тај износ у процентима већи него што пољопривреда доприноси расту бруто домаће вредности. Тако да не можемо да кажемо да то није довољно новца. Пре мислим да је он лоше позициониран. Сматрам и да смо неким мерама државне политике и субвенционисања направили успаванку за домаћу пољопривреду.
Суочили сте на почетку са доста проблема. Рецимо, најургентнији је вишак млека на тржишту, отежан откуп и негодовање произвођача.
Ово није тајна. Не бежимо од тешких тема па и да тренутно имамо вишкове млека, и то из више разлога. Држава је повукла заиста одличне мере које су дале ефекта и то веома брзо: кроз субвенције за првотелке, повећање премија и тако даље. Међутим, догодило се да смо прошле године имали повећан ниво афлатоксина код кукуруза и немогућност извоза. А онда и стихијски допуштен увоз. Фрапиран сам податком да је око 25 одсто нашег комплетног откупа млека ушло кроз такозване сиреве са палминим уљем и то је значајно угрозило домаће произвођаче.
Да ли ће увоз ових производа бити забрањен, ограничен на неко време као што су произвођачи млека захтевали?
Не желимо ништа да забрањујемо али нећемо дозволити увоз онога што није по прописима, што није квалитетно и нема следљивост. Пре свега, ти производи неће више моћи да се зову сиреви. Они који га стављају у промет мораће јасно да истакну ту ознаку. Не само на сиревима, односно качкаваљима, већ и на павлаци која се обилато користи у пицеријама и ресторанима брзе хране. Ти производи, уз минимални удео млечних масти, садрже највећим делом масноћу од палминог уља – некада и до 50 одсто и неколико пута су јефтини од правих. Ово ће бити заједничка акција са тржишном инспекцијом јер унакрсно можемо много лакше да проверавамо. Ко буде и даље хтео да користи те производе мораће да истакне информацију (знак) и у јеловнику али и на амбалажи кутија за доставу пице и друге хране. Мислим да ћемо на овај начин фактички решити значајан део вишкова млека.
Сачекало вас је још из претходног мандата питање решавања афлатоксина.
Да, то је други краткорочни циљ. Афлатоксин је проблем целог региона због климатских услова али ми ћемо почети да се обрачунавамо. Идеја јесте да све припремимо пред сезону. Већ је креирана кредитна линија за набавку дронова за прскање кукуруза јер је уз помоћ њих третман фунгицидима јефтинији него прскалицама. Не мислим да питање смањивања нивоа афлатоксина можемо брзо да решимо у целој Србији. Али сам сигуран да можемо у већем делу Војводине јер су тамо већа имања, фарме и цео процес можемо лакше да изведемо. Зашто ово говорим? Из разлога што ће онда наше млеко моћи да иде у извоз, а када то решимо нећемо имати вишкове.
Ни сада немамо забрану?
Имамо само другачије прописе али то грађане не треба да брине. Сад мало залазим у политику, али мислим да људи и то треба да знају. Ту границу афлатоксина од 0,05 Европа није прописала зато што је имала проблема па је морала да га контролише. Од Мађарске па северно афлатоксина нема уопште. Међутим, у то време Америка га је имала али имала је и много бољу цену млека и већу продуктивност у односу на Европу. И та граница је уведена и израчуната на бази конзумације малог детета, и то да пије неколико литара млека дневно, што је немогуће.
Практично да би се заштитило тржиште од увоза?
То је јасно и Америка је много добро знала да је то био протекционизам и зато не чуде ни ова њихова садашња обрачунавања. Али и нас је све ово у међувремену почело да кошта.
Може се рећи и да државни буџет кошта недовољна реализација ИПАРД-а.
Нажалост, не могу да кажем да сам задовољан али још нисам добио потпуну анализу реализације. Имамо 2. јула заказан састанак са представницима из Европе тако да ћемо причати на ту тему. Сматрам да је суштина лошијих резултата граница између националних мера и ИПАРД-а. Навешћу вам пример рецимо за говеда. Граница је стављена на 29, а то значи да онај ко има 30 говеда мора да конкурише за подстицаје из ИПАРД-а. Ево спреман сам да кажем како нема шансе да се то догоди и да ће нам тај новац пропасти. Јер нама је 90 одсто газдинстава мало и њима морамо да дамо стимулацију да би опстали. Али то је био наш пропуст, неће ЕУ да се бави специфичностима наше пољопривреде.
Има ли решења?
Европа би од нас најрадије да купује житарице и то је легитимно. Међутим, који је наш интерес да стимулишемо субвенционисану производњу кукуруза и пшенице, које ћемо извозити њима, а они нама месо. И могу наши ратари да се љуте, колико год хоће, ми ћемо их и финим мерама усмеравати. Морамо покрити сваки хектар, барем с једним условним грлом, да бисмо могли кроз то ђубриво да вратимо земљи плодност. Али ту су и друге профитабилније гране.
Рецимо, Србија на 200.000 хектара под воћем оствари 1,3 до 1,5 милијарди евра, што кроз извоз плодова, што прерађевина. А на око 1.700.000 хектара засејаних житарица 400 до 500 милиона. Практично са осам пута већих површина имамо три пута мање новца од извоза. Значи, није да министар не воли ратаре, него је то проста математика.
Ипак, осим малинара, у захтевима према држави воћари који доносе велике приходе увек су мање гласни и од ратара и од сточара. А од последица климатских промена можда су и на највећем удару.
И прошли су лошије. А немамо ни динара да им помогнемо на било какав начин. Ми морамо да ослободимо бар пет одсто буџета за интервенције на тржишту. Сматрам да ће бити потребе за тим. Ако није мраз или град, десиће се суша. Битно је помоћи људима у тим моментима када је јако тешко али наравно циљано.
НИСМО МОГЛИ ДА ПРЕДВИДИМО ТЕКТОНСКЕ ПОРЕМЕЋАЈЕ
Када можемо да очекујемо нову стратегију пољопривреде за период 2025. до 2034. године?
Стратегија је при крају. Нажалост, почела је да се ради прилично касно. Али може се свести на оно што сам и рекао, постизање прехрамбеног суверенитета, односно прехрамбене сигурности наше државе и према томе ће све друге мере бити и подешене. У наредних месец-два изаћи ћемо са стратегијом у јавност. Покушавамо да је сведемо на реалне циљеве, оно што можемо да остваримо, а не као претходни пут на неке бројеве. Очигледно је да нисмо могли да предвидимо какви нас тектонски поремећаји очекују на међународном нивоу.
АУТОР ТЕКСТА: ИВАНА АЛБУНОВИЋ
Одштампајте чланак
